Saturday, 29 Feb 2020

Čekanje …

Čekanje… Svakodnevni proces koji ponavaljamo ponekad i nesvesno. U suštini život se svodi na čekanje. Svako od nas iznova i iznova čeka nešto. Čekamo zeleno svetlo na semaforu, rođendane, autobus, čekamo nečiji dolazak, nečiji poziv, poruku, čekamo da nas vole i da mi volimo.

Većina stvari koje čekamo može da se promeni i možemo da uradimo nešto povodom toga. Umesto truda mi radije biramo da mislimo da će se to desiti samo od sebe. Pomalo je čudno to sa čekanjem. Ako predugo čekamo postoji verovatnoća da ćemo i zaboraviti šta čekamo. Čekamo jer smo to radili do sad i ne vidimo razlog zašto bi prestali. Možda nekad i odlučimo da prestanemo, ali zatim tražimo sledeću stvar koju ćemo čekati i tako zauvek…

Možemo reći da su smrt i čekanje dve stvari koje ne možemo da izbegnemo. Ako nešto čekamo veliku pomoć u tome može da nam pruži i želja. Bez volje i želje to čekanje nema nikakvog smisla. Ponekad nije sve u čekanju ponekad je potrebno malo više ako to istinski želimo. Neki smatraju da je čekanje gubljenje vremena. Da ono što nam se ne dešava nije predviđeno da nam se desi od neke više sile i da čekanje to ne može promeniti. Druga strana je da je čekanje smisao života, da ako ne čekaš nemaš neizvesnost da li će se nešto desiti ili neće, ponekad može da bude naporno, ali i lepo jer se na kraju desi. Čovek koji ima sve i nema šta da čeka, kakav on život ima?

Ako uzmemo u obzir rečenicu Desanke Maksimović “Sreća je lepa samo dok se čeka” može da zvuči i lepo jer na kraju uvek dođe sreća kao što se i na kraju tmurnog i oblačnog dana pojavi sunce. Ali ako možemo da odlučujemo o tome da li ćemo biti srećni zašto se ne potrudimo? Zašto ne kažemo sebi da sreća nije ono što želimo da čekamo već da svaki atom snage iskoristimo da sebe učinimo srećnim a čekanje prepustimo stvarima koje ne možemo da promenimo? Zašto ne pogledamo neki film, ne pročitamo neku knjigu koja nas nasmeje i napravi srećnima? Zašto čekamo stvari koje možemo sami da menjamo? Zašto čekamo da se neke osobe promene da bi nam u njihovom društvu bilo lepo kao pre, zašto samo ne odemo od njih i pomognemo sebi? Dosta stvari možemo da promenimo a mi ipak biramo da stavimo to na čekanje i konce za upravljanje našim životima prepustimo nekom drugom.

Bilo bi dobro da se što pre probudimo i shvatimo da smo ograničeni samo jednim životom i da taj život nije dovoljan da dočekamo sve što priželjkujemo i da je zato bolje da se potrudimo da učinimo nešto povodom stvari koje čekamo. Dok čekamo neku osobu moguće je da će pored nas proći dosta boljih i vrednijih ali mi nismo u mogućnosti da ih primetimo jer smo zaslepljeni tom drugom osobom i čekanjem na nju zanemarimo sve oko nas. Nebitno je da li smo mi strpljivi ili ne, čekanje ne možemo izbeći, ali možemo da biramo šta ćemo i koliko ćemo čekati to nešto. Ako čekamo nečiju poruku, poziv šta nam je teško da mi to prvi uradimo? Zašto pristajemo na to da tuđa mišljenja utiču na nas da ne uradimo nešto što želimo? Zašto uporno izbegavamo da preuzmemo odgovornost u nekim situacijama?

Odgovor na svako “Zašto” je zato što nemamo dovoljno hrabrosti! Plašimo se da pokušamo jer imamo strah od poraza, bojimo se da to ipak nije vredno čekanja i da nema svrhe preuzeti bilo šta po tom pitanju ali i dalje u svoja četiri zida mirno sedimo i čekamo da se to nešto desi. Nakon svega ovoga, sigurno je da moramo da čekamo i da će se to nešto ili desiti ili neće, ali nije sigurno kako da znamo da je to nešto što je vredno čekanja… Možda bi nam život bio olakšan ako bi znali šta je vredno a šta ne. Šteta pa ne znamo.

Lepo je čekati nešto za šta znaš da će doći. Naporno je čekati nešto što nikako ne dolazi.

Rezidencija.com/ Dunji9

2 komentara na vest “Čekanje …

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena Potrebna polja su označena *