Saturday, 4 Jul 2020

Rastanak…

Eh taj rastanak… Ima li reči koja probudi više negativnih osećanja u nama? Milion reči u srpskom jeziku i ni jedna koja je toliko tužna. Ko je uopšte izmislio takvu reč? Da li postoji čovek koji je imun na tu reč? Ta jedna reč probudi u nama toliko emocija da prosto ne možemo da ostanemo imuni na nju.

Toliko pesama je napisano zbog te jedne reči. Svi su pokušavali da je opišu u svojim strofama. I ma koliko se trudili da taj rastanak opišu u bezbroj rečenica ne verujem da su uspeli. Ni za jedan tekst ne možete reći da je dobro opisao taj tužni pojam, da je pogodio suštinu.

Svi različito tumačimo tu suštinu, ali kod svih budi slična osećanja. Nekada smo srećni što neko ko nam je drag odlazi od nas, kada se popne na veći stepenik i napreduje ka tom zamišljenom krovu, ka cilju koji želi da dostigne. Ali, ipak! Ipak nam ostaje ta žal jer mi nismo bili dovoljno dobri da zadržimo tu osobu kako do rastanka ne bi došlo! Da li smo dali sve od sebe? Jednostavno nismo! Nismo se obazirali na njihove probleme, sve smo slušali ali nikada se nismo tome skroz posvetili. Da jesmo, stvari bi možda bile drugačije!

Možda nikada i ne bi izgovorili reč RASTANAK, tu, tako tužnu reč! Da smo svi udružili snage možda bi svi zajedno pronašli rešenje da nikada i ne pomislimo na tu reč. Ali nismo!

Mislili smo lako će, sve će doći na svoje, sve će se skockati. Nismo se obazirali na tuđe vapaje koji su zvonili u tišini, jednostavno, nismo pomogli! Nismo se svi skupili i rešili muku jednog od nas kako bi nam svima život bio bolji. Nismo shvatali da, ako je jedan od nas srećniji, smo svi srećniji. Ako jedan takav ima problem da je to problem svih nas. Da nas to koči, da ne možemo napred dok svi zajedno ne krenemo napred. Prosto, nismo bili tu kada je trebalo. I?

I sad je kasno! Sada smo došli na to da pišemo kako smo shvatili da smo morali nešto da preduzmemo i svi zajedno se založimo zarad dobrog svih nas. Jer neko ko nam znači ostaviće prazniznu u našim srcima i deo nas će otići sa njim! Mi ostajemo i u tišini posmatramo kako odlazi taj neko koji nam je toliko toga dobrog u životu doneo svojim plemenitim postupcima, svojim nesebičnim davanjem. Ali svi se radujemo njegovim novim dostignućima, njegovoj hrabrosti da preduzme tako drastične promene i spremi se za velike poduhvate koji ga čekaju! Samo se nadamo da nas neće zaboraviti i da će ostati jedan od nas, jer gde god da ode, njegovo mesto u REZIDENCIJI je rezervisano!

Ovaj tekst je napisan za člana tima Rezidencije koji odlazi tamo negde daleko, koji nam je prijatelj, brat! Ali pre svega veliki čovek! Sad je kasno da se pitamo: ,,Idžo, sine, mora li ta Amerika”. Svima je jasno da avion poleće i da će on biti u njemu. Kasno je…

Našem dobrom prijatelju, bratu, želimo srećan put i lep život tamo daleko!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *